Kategorija: Blog Tags:
Veoma je teško govoriti o jedinstvu obrazovnih politika ili zajedničkom razvoju kompentencija kroz obrazovanje za budućnost u realnosti u kojoj postoje dva nezavisna obrazovna sistema, koja bezmalo negiraju pravo na postojanje jedan drugome, iako ni jedan ni drugi ne nude alternativu koja bi ponudila pripadnicima one druge zajednice (i drugim nesrpskim/nealbanskim zajednicama) najbolje prakse za sticanje znanja. Razlike ova dva obrazovna sistema su jasno vidljive na različitim nivoima, počevši od kvaliteta znanja koje nude, ali i dostupnosti sredstava za unapređivanje nastave. Međutim, ono što ih povezuje je potreba za promenom koja bi unapredila kvalitet znanja i u prvi plan stavila potrebe učenika, a sve zarad sticanja kompentencija neophodnih za razvoj. Ono što i jednom i drugom sistemu smeta jesu diskriminacija, segregacija i politizacija koje negativno utiču na kvalitet obrazovanja koji se pruža onima koji tek treba da oblikuju ovaj svet. Poslednjih decenija celokupno društvo, a sa njim i školstvo, prolazi kroz promene koje bi se najkraće mogle opisati kao devastacija univerzalnih vrednosti, koje kao posledicu imaju sve niži kvalitet znanja koji učenici stiču u školama. Nisu svoj deci dostupne dobre škole i inspirativni nastavnici, niti su im odgovarajuća učila na raspolaganju. A sve je više dece na čije potrebe da saznaju, ovladaju potrebnim veštinama i razumeju svet u kom žive, obrazovanje ne može da odgovori. Stopa nezaposlenosti na Kosovu iznosi 29%, što je najviša stopa na Balkanu. A nezaposlenost je tesno povezana sa aktuelnim obrazovnim sistemom. Tržište rada i obrazovna politika predstavljaju obe strane iste medalje. A na Kosovu, ona ni na čijim grudima ne sija. A mi, Srbi i Albanci, baš kao te dve strane medalje, stojimo okrenuti leđima jedni drugima, bez ikakve inicijative da depolitizujemo najvažniju oblast koja nam oblikuje budućnost, ponudimo konkretna rešenja za brojne probleme sa kojima se obrazovanje suočava i pripremimo buduće generacije za izazove budućeg tržišta rada. Ako za trenutak ostavimo sve političke igre na stranu, fokus obrazovanja treba da bude usmeren na potrebe učenika, na njihov razvoj i sticanje znanja neophodnih za dalji razvoj, kako samih učenika, tako i društva u celini. Odakle bi mogli da počnemo? Iako je pitanje veoma osetljivo i kod većine građana, i srpske i albanske zajednice, izaziva burne i negativne reakcije, učenje jezika okruženja, tj. uvođenje srpskog i albanskog jezika, kao fakultativnog predmeta, i u albanski i u srpski kurikulum, kroz sve nivoe obrazovanja, moglo bi da bude početna tačka - prevazilaženja onoga što nas koči na putu ka pomirenju, ali početna tačka za mnogo praktičniju potrebu - konkurentnost na tržištu rada i smanjenje ekstremno visoke stope nezaposlenosti. Poslednjih nekoliko godina su obeležile različite inicijative koje potiču, pre svega, iz organizacija civilnog društva, ali i Kancelarije poverenika za jezike, a koje se tiču podizanja svesti o značaju znanja jezika okruženja. Rezulatati istraživanja koji nam govore da svega 5% Srba na Kosovu govori albanski jezik, a srpski 18% Albanaca, ali sa time da 94% mladih Albanaca ne govore srpski jezik (od čega bi samo 27% volelo da nauči) jasan su pokazatelj da je neformalno obrazovanje koje nam je dosad bilo na raspolaganju, kroz kurseve jezika i suživot, nedovoljno efikasno i da moramo postaviti nove temelje budućeg znanja kroz formu formalnog obrazovanja. Zbog čega moramo, i jedni i drugi, i šta ćemo time dobiti? Poznavanje jednog ili više jezika u moderno doba je egzistencijalno važna kompetencija, kako za profesionalno ostvarenje, tako i za svakodnevni život. Ipak, poznavanje engleskog jezika, koji više decenija zauzima prvo mesto prilikom izbora stranog jezika, za određeni broj zanimanja nije dovoljno. To je naročito izraženo u domenu spoljnotrgovinske razmene koja je na ovim prostorima usmerena ka zemljama izvan anglosaksonskog govornog područja i u kojima poznavanje lokalnog jezika povećava tržišnu konkurentnost. Ovo je posebno bitno za albansku zajednicu, koja taj prostor prirodno pronalazi u zemljama okruženja, zemljama u kojima srpski jezik osnova i zajednički jezik svih južnoslovenskih/balkanskih naroda. Srpska zajednica s druge strane svoje tržište rada pronalazi na samom Kosovu - nedostatak školovanih prevodioca u kosovskim institucijama, ali i na širem tržištu rada, daje velike mogućnosti za zapošljavanje, ali je, pre svega, potrebno znanje. Znanje albanskog jezika. Ponovno učenje srpskog i albanskog jezika kroz sistem formalnog obrazovanja bi, takođe, otvorio veliki broj radnih mesta u samom sistemu obrazovanja, gde bi u svakoj od preko 3000 škola iz oba sistema bil potrebna po najmnje dva profesora. A da bi mogli da stignemo dotle, potrebno je, opet kroz formalno obrazovanje, podstaći školovnje kadrova koji bi dalje mogli da školuju. Prvi korak ka tome je ponovno otvarnje Katedre za albanologiju na Univerzitetu u Kosovskoj Mitrovici, tj. otvaranje Katedre za srbistiku tj. balkanistiku na Univerzitetu u Prištini. I to je tek početak. Ponovno učenje srpskog i albanskog jezika kroz sistem formalnog obrazovanja zahteva ozbiljnu posvećenost svih relevantnih faktora koji mogu da utiču na što efikasnije sprovođenje ovog veoma bitnog segmenta obrazovnih politika. Na nama je da insititiramo da se sa formulacijom i definisanjem obrazovnih politika koje obuhvataju obostrano učenje albanskog i srpskog počne što pre. Jer, odavno je vreme. Kasnimo. Kvalitetno obrazovanje je pitanje održavanja koraka s razvijenim svetom kojem pripadamo, ali odgovor na potrebe koje nas okružuju. Na Kosovu, naša osnovna potreba je da se razumemo - da bismo se shvatili, da bismo se prihvatili i da bi smo krenuli napred. Savremeni stavovi i tendencije u Evropi u vezi sa politikom učenja stranih jezika sadrže u sebi pojam višejezičnosti kao jednog od osnovnih principa politike evropskog jedinstva i ravnopravnosti. Jezik treba da nam bude most kojim ćemo lakše da pređemo preko svih nerazumevanja. Vrednost naših kultura je u tome da one ne isključuju, nego zahtevaju prepoznavanje različitosti i njihovo uvažavanje s ciljem dobrobiti društva i zajednica. A u zajedničkom je interesu svih na Kosovu da u potpunosti iskoriste potencijal obrazovanja kao pokretača sveopšte dobrobiti - ekonomskog razvoja, stvaranja radnih mesta i društvene pravičnosti i da na taj način, kroz sticanje znanja i neprekidno usavršavanje, promovišu svu raznolikost našeg zajedničkog identiteta.
