Tags:
Ustajem, umivam se, perem zube i odjednom se setim: “Nisam mu pisala juče, možda je pomislio da sam se ohladila, moram što pre da mu pošaljem mejl, ili možda da ga nazovem?” Samo da mi opet ne podvali nekog drugog da se javi umesto njega, ili, još gore, da me zavlače da probam na drugi broj. Da li vam se desilo nekada da pišete nekome danima, nedeljama, mesecima, u nadi da ćete jednog dana dobiti odgovor? E, pa, to je postao moj život poslednjih godinu dana. Pisala sam i kad je trebalo i kad možda i nije, možda sam bila i pomalo psiho, ali, u moju odbranu, jedino što sam želela da postignem bilo je, jednostavno, da dobijem odgovor. Dva slova, dve reči, rečenice, nebitno - samo da je odgovor od njega. Pisala sam mnogima. Nisam bila verna, priznajem. A, neki su mi, bogami, i odgovarali na poruke i pozive, mada ih je bilo malo. Doduše, i oni do kojih lako dođete, ma šta vam rekli, nikad se ne pamte koliko svi oni koji su vam dali korpu, a tih je bilo previše. Na kraju krajeva, svi oni odgovori za kojima sam žudela ipak nisu stigli na moju adresu. Međutim, to me nije sprečavalo da pokušam da dođem do njega. Špijunirala sam ga na svim društvenim mrežama, gde god sam mogla, samo da dođem do pravog broja na koji bi se javio. Pisala sam mu i preko drugara, poznanika, kolega, ma nisam birala adresu. Bilo ih je na desetine i svi su bili isti, i svi su imali, ako ništa drugo, moralnu obavezu da mi odgovore. Nekad bi me i očaj savladao, pa bih se upitala da nije, ne daj bože, problem u meni. Onda razbijam glavu razmišljajući da nisam negde pogrešila, sve analiziram i dođem do zaključka da sam ja super i očaj zamenim besom. Emocije me obuzmu, pa počnem da razmišljam kako mu palim stvari, bušim gume… Ali me glupa nada dozove pameti: “Ma neka, javiće se sutra, mora da se javi, nismo mi od juče, ovo između nas malo duže traje, zna i on to.” Moja upornost se nekad i isplati, pa dobijem odgovor: „Šefe, spremio sam vam papire za Crnu Goru, da li ste potvrdili učešće na konferenciji?“ Dobro, nije odgovor koji sam tražila, ali barem znam da je otvorio moju poruku, da zna da postojim i da čekam odgovor. Onda nastavim da mu pišem i pišem i pišem i pišem... On nastavlja da me ignoriše, dok me jednog dana ne prođe želja, ili me ne zainteresuje neko drugi. Nažalost, kao što već rekoh, svaki sledeći je još gori od prethodnog. Maksimalno ignorisanje. Nije da mi nije padalo na pamet da mu banem na gajbu, pa da vidim šta će onda da radi, ali vreme, troškovi, urođena stidljivost… A i najverovatnije bih završila iza rešetaka. Da razjasnimo nešto.... Nisam ja luda psihotična budala željna pažnje, nego novinarka, a ovo je, ni manje ni više, nego slikoviti opis moje svakodnevne komunikacije sa institucijama na Kosovu, što je, jelte, i moj posao, da tražim odgovore. Ne bi bilo toliko strašno da je ovo izuzetak. Međutim, problem je što je ovo pravilo u pokušaju dobijanja zvaničnih informacija od onih koji bi trebalo da su dužni da ih daju. Vremenom sam ih i klasifikovala u sledeće grupe: - Jednorozi - oni koji daju odgovor na postavljeno pitanje (pred izumiranjem, bukvalno); - Tri pitanja, jedan odgovor, a nekad ni to – oni koji vam odgovore na ono što oni žele, ostatak ignorišu, pa onda svaki sledeći put šaljete minimum pet pitanja, jer su veće šanse da dobijete odgovor na barem dva; - Seksisti – oni koji vam spuste slušalicu, ili nemaju vremena da odgovore kad čuju ženski glas, pa onda naučite da je veća verovatnoća da dobijete informaciju ako date kolegi slušalicu; - Ponavljači - oni koji uvek imaju isti odgovor na postavljeno pitanje, ma koliko vremena prošlo, prosto, nekad vam dođe da napišete odgovor i da se ne mučite da zovete; - Foliranti – oni koji vam se ljubazno jave, najljubaznije objasne da će vam dati odgovor najkasnije za pola sata, pošto im je umrla baba, mačka, ili su na sastanku, i zamole da ih pozovete kasnije, kako se nikad ne bi javili; - Oni koji ne vide razlog zbog kojeg bi uopšte bili dužni da vam odgovore - i, naravno, Ombudsman: ”Primiću svako vaše pitanje, odgovoriću vam da nemam odgovor, jer ako neko nije podneo žalbu, zašto bih ja uopšte morao da imam mišljenje o bilo kakvom pitanju od interesa za javnost, kada ionako nemam neku stvarnu moć da bilo šta izmenim?” Dakle, ovo je prvi problem sa kojim se susreće novinar pri izveštavanju na Kosovu. Bitno je da napomenem da radim za informativni portal koji izveštava o svakodnevnim dešavanjima. Dakle, većina pitanja koje postavljam institucijama nisu „dostavite mi stanje na bankovnom računu i izvode iz katastra svih vaših zaposlenih zbog sumnji da su umešani u korupciju i da je vaša institucija umešana u milionsku proneveru novca“, već suštinski servisne informacije neophodne da napišem korektnu vest i izvestim o dešavanjima. Uglavnom tražim da mi se zvanično potvrdi neka informacija, da mi se pored odgovora na pitanja: “Ko?” i “Šta?” eventualno da odgovor na “Kad?”, “Gde? i “Kako?”, da mi se dostavi neki dokument, koji bi, da je sreće, bio na sajtu, da mi se pojasne neke birokratske procedure... Institucionalni zavet ćutanja - prva prepreka sa kojom se suočite kada počnete da se bavite novinarstvom ovde, a za ostale “ozbiljnije” probleme trebalo bi mi više prostora, kojeg nemam, a ni punih godinu dana se ne bavim ovim poslom. Uostalom, nije da ljude zanima previše - ništa ovde ne funkcioniše kako treba, na svakom koraku problemi, pa zašto bi novinarima bilo bolje? Tako da, neka stoji ovaj tekst, za one koje zanima, kao pilot priručnik o komunikaciji sa institucijama, ili, jednostavno - možda ste pozvali pravi broj, ali niste dobili ono što ste tražili.
