Kategorija: Blog Tags:
Mlada umetnica i aktivistkinja za ženska i ljudska prava. Kontinuirano se, kaže, bori za iskorenjivanje patrijarhata na ovim prostorima. Pleše, veze, bavi se vizuelnim umetnostima. Ipak, najradije piše – poeziju i feminističke bajke za decu. Neka od njenih dela jednako su dostupna svima, bilo da govore srpskim, ili albanskim jezikom. Piše na maternjem jeziku, ali teži tome da svoje pisanje predstavi svim svojim sunarodnicima, te ih, stoga, prevodi. Autorka je zbirke ljubavne poezije „Večni trag“, dok „Nepokolebljiva“ još uvek čeka da bude objavljena. Razgovaramo sa Milom Mihajlović, koja živi i stvara na Kosovu.
Kada je pisanje postalo tvoja sfera interesovanja?
Prvo interesovanje za pisanje sam iskazala u sedmoj godini svog života, dok sam aktivno počela da stvaram u jedanaestoj. Od tada neprestano pokušavam da pronađem večne izvore inspiracije za dela koja istinski želim da ostavim budućim generacijama.
Pišeš samo na srpskom jeziku…
Da, pišem isključivo na maternjem jeziku. To nije separatizam mog jezika od drugih, niti uzdizanje istog, već apsolutna dostupnost slobode izražavanja za koju smatram da je svakom umetniku neophodna kako bi iskazao svoju potpunu emociju. Ali, nakon iskazivanja potpune emocije napisana dela se prevode.
Prevode se na albanski? Zašto?
Da, uz pomoć meni dragih ljudi uspevam da svoja dela prevedem i tako ih učinim dostupnim svojim sunarodnicima, što je jedna od mojih najvećih radosti. Pored toga što želim da ljudima ukažem na značaj umetnosti i njenu lepotu, a svojim delima želim da kreiram konekcije između etničkih grupa i bolju budućnost za sve ljude na Kosovu, bez obzira na njihovu nacionalnu pripadnost, pol, identitet i sve ostalo.
Koliko poznaješ albanski jezik? Učiš li ga?
Osnove albanskog jezika sam počela da učim u svojoj kući. Prethodne generacije moje porodice su imale pregršt prilika da ga nauče, te se to prenosilo s kolena na koleno. Što se tiče mog individualnog poznavanja ovog jezika, mogu slobodno reći da se ono svakog dana unapređuje. Učenje jezika koji se koriste na ovom govornom području je izuzetno važno, jer jedino tako možemo da uništimo jezičku barijeru koja predstavlja enorman problem na Kosovu.
Prošle godine je izdat tvoj prvenac „Večni trag“. Trenutno se prevodi na albanski jezik. O kakvoj knjizi je reč?
To je zbirka ljubavne poezije pisana u kontemporarnom stilu koja odiše notom snažnih osećaja, s ciljem da stvori večni pomen na jednu intrigantnu ljubavnu priču. Svaki stih knjige ima formiranu posvetu i, pored toga, ta posveta predstavlja najbitniji segment svake pesme.
Tvoja druga knjiga trebalo bi da ugleda svestlost dana. Da li je ona na neki način nastavak tvog književnog prvenca?
Pored mog nadanja da će ona uskoro biti dostupna kao publikacija, potrebno je suočiti se sa realnošću u kojoj su se formirali određeni materijalni problemi koji predstavljaju prepreku u njenom izdavanju. ''Nepokolebljiva'' pored cilja koji deli sa prethodnom zbirkom takođe teži ka tome da mladim ženama ulije nadu u ljubav i podstakne njihovu hrabrost kojom ih je Bog darovao po rođenju. Duboko se nadam da će ona biti uskoro dostupna publici.
Kažeš da svojim delima želiš da kreiraš konekcije između etničkih grupa. Te ’konekcije’ o kojima govoriš važne su jednako koliko i izgradnja poverenje... Veruješ li da je ona moguća?
Poverenje je proces koji iziskuje dugotrajno formiranje, i koji se po izgradnji, moze srušiti u sekundi. Ali, pored toga, ono predstavlja primarni stub u izgradnji stabilnog, razvijenog i jednakog društva. Poverenje se jedino može kreirati ukoliko smo spremni za objektivan i pravičan dijalog, a sada je već krajnje vreme za to.
