Kategorija: Blog Tags:
Poznato je da vladavina prava, kao osnovni preduslov svakog razvoja, nije na zavidnom nivou na Kosovu, mehanizmi su spori i ne funkcionišu sinhronizovano, pravda se selektivno primenjuje – a sve to rezultuje nepoverenjem u sudski sistem i strahom za pravnu bezbednost. Međutim, ja se neću baviti ovim segmentima, jer su uzroci nefunkcionalnosti institucija preširoki. Umesto toga, fokusiraću se na jedan segment, onaj kojim se konkretno bavim, a koji, u jednom malom obimu, može doprineti poboljšanju vladavine prava i većoj funkcionalnosti suda. Pre svega, treba pojasniti pojam medijacije, ili posredovanja, kao mehanizma za pristup pravdi koji postoji na Kosovu. Na samom početku, postoji problem sa razumevanjem pojma. Šta je to medijacija, ili posredovanje? I koji od ova dva sinonima koristiti? Medijacija je opšteprihvaćen termin među pravnicima, koji, pritom, zvuči konfuzno, jer nije toliko opisan u srpskom jeziku kao posredovanje, a pogotovo ljudima na severu koji nisu imali nikakvo iskustvo sa sudskim sistemom na Kosovu. Istina, malo iskustva su imali i sa srpskim sudskim sistemom, s obzirom na to da je on funkcionisao u ograničenom kapacitetu prethodnih 20 godina. Medijacija je pravno regulisan proces na Kosovu, u kojem medijator pomaže dve ili više strana da, uz njihov pristanak, reše spor koji imaju. Osnovni principi medijacije, koji moraju biti ispoštovani za uspešan proces, su: poverljivost i privatnost, dobrovoljnost, saglasnost i jednakost stranaka, nepristrasnost medijatora, efikasnost i legalnost procesa. Za razliku od sudskog rešavanja predmeta, gde sud presuđuje i donosi odluke, medijacija nudi održivija rešenja, kroz dogovor i sporazum stranaka, tj. pruža strankama vlasništvo nad sporom i njegovim rešenjem. Pored toga što medijacija pruža efikasnost u rešavanju sporova u neformalnoj atmosferi, najvažnije od svega jeste to što sporazumi koji strane potpišu u procesu medijacije imaju težinu pravosnažne odluke. Na Kosovu je medijacija po prvi put regulisana Zakonom o medijaciji iz 2008. godine, koji je omogućio građanima da rešenje za svoje građanske postupke pred sudom potraže putem medijacije. Takođe, omogućeno je da se i prekršajni predmeti, i to oni koji su kažnjivi sa do 3 godine zatvora, sa izuzetkom slučajeva nasilja u porodici, mogu rešavati medijacijom. Postupak prosleđivanja predmeta na medijaciju počinje ili od strane suda, ili tužilaštva, ili stranke same mogu da traže da se predmet prosledi na medijaciju. Ukoliko se slučaj uspešno reši, sporazum se šalje na verifikaciju u sud, ili tužilaštvo, i predmet se uspešno zatvara. Ukoliko se, pak, predmet ne reši putem medijacije, isti se vraća na postupak u sud ili tužilaštvo. Dakle, stranke nikako ne mogu biti na gubitku. Prethodnih 6 godina, poslove posredovanja tj. medijacije, sprovodi mitrovački Centar za medijaciju, koji je, u saradnji sa Osnovnim sudom i tužilaštvom u Mitrovici, do sada rešio preko 1.300 predmeta sa procentom uspešnosti od 95%. Usled nedostatka pravnog okvira, usluge medijacije nisu bile institucionalizovane, te je Centar osnovan kao neprofitno udruženje koje administrira sve predmete koji su prosleđeni na medijaciju od strane pravosudnih organa zaduženih za region Mitrovice, koordiniše rad sa strankama i medijatorima, obavlja informativne sesije i sesije medijacije i na kraju, koordiniše saradnju sa institucijama. Broj predmeta rešenih putem medijacije u početku nije bio zadovoljavajući, ali je iz godine u godinu rastao. Na primer, Centar je u prvoj godini svog rada rešio svega 11 predmeta, dok je samo prošle godine, u 2018., rešeno 493 predmeta. Ovaj broj konstantno raste od integracije pravosuđa, a praksa poslednjih godinu dana govori da se iz Osnovnog suda i tužilaštva u Mitrovici mesečno prosledi preko 100 predmeta u Centar za medijaciju. Od toga 65% uđe u proces medijacije, dok u ostalim predmetima stranke radije izaberu sudski postupak. U avgustu 2018. godine je usvojen novi Zakon o medijaciji, koji je trebalo da unapredi prethodni zakonodavni okvir, institucionalizuje medijaciju i učini je efikasnijom. Proces institucionalizacije je predviđen zapošljavanjem po jednog lica u svakom od sedam regionalnih osnovnih sudova, a ta lica će biti zadužena za sva gorenavedena zaduženja Centra za medijaciju. Dalje, novi zakon predviđa i obaveznu medijaciju u slučajevima porodičnog prava i imovinskih sporova, što znači da sudije sve predmete koji su tako okarakterisani primarno prosleđuju na rešavanje medijacijom. Da li će u nekom slučaju predložiti strankama mogućnost medijacije, ili ne, je do sada bilo diskreciono pravo sudija, odnosno tužilaca. Iako zakon još uvek nije počeo potpuno da se sprovodi, već postoje naznake da on može imati negativne implikacije i, čak, ugroziti trenutne prakse, imajući u vidu gorenavedene zakonske promene, praksu i stanje na terenu. Uzećemo primer Osnovnog suda u Mitrovici, koji, po procenama, ima 70.000 arhiviranih predmeta koji čekaju na procesuiranje i trenutnu praksu prosleđivanja preko 100 predmeta mesečno na medijaciju. Ova brojka prosleđenih predmeta će se svakako uvećati, usled člana zakona koji nalaže sudijama i tužiocima obavezno prosleđivanje na medijaciju u predmetima porodičnog prava i imovinskih sporova. Sa druge strane, pruženi zakonski mehanizam za sprovođenje ovih odredbi je sužen na jednog službenika koji treba da sprovodi sve ono što sada, tokom punog radnog vremena, radi četvoro administratora Centra za medijaciju. Jedan službenik, svakako, neće moći da apsorbuje sva zaduženja i vremenski efikasno obradi veliki broj predmeta, i to preti da ugrozi najveću vrednost medijacije – a to je upravo vremenska efikasnost. Dalje, to preti da dodatno ugrozi efikasnost suda, jer je medijacija do sada bila odličan mehanizam za rasterećivanje i podizanje efikasnosti suda i tužilaštva. Predlog za rešenje problema bi svakako bilo nalaženje zakonskog rešenja za upošljavanje dodatnog kadra koji će se baviti medijacijom unutar institucija. To se posebno odnosi na Osnovni sud u Mitrovici, jer ovde govorimo o multietničkom regionu, gde je dvojezičnost neophodna.
