Kategorija: Blog Tags: #ENVIRONMENT
Plastične kese, naravno, nisu dobre. Trebalo bi ih zabraniti kao u Tanzaniji, gde čak nije dozvoljeno uneti ih prilikom putovanja. Ipak, nije problem u njima. Problem je u našim vrednostima, principima i svetonazorima. Moglo bi se reći da je problem i sistemski.
Instant kultura, kratkoročni ciljevi, površna rešenja, nekonzistentni postupci i nakaradan odnos prema prirodi i mnogim živim bićima, u paketu dovide do kompleksnih ekološko-društvenih problema, na koje civlino društvo, još uvek, nema adekvatan odgovor.
Na Kosovu su, ekološke teme, nekako sporadične i prisutne najviše zahvaljujući donatorima. Evropska Unija gura svoju agendu, SAD podržava razvoj obnovljivih izvora energije, Švajcarska podržava razvoj intergrisanog upravljanja vodama, svako svoje, itd.
Organizacije civilnog društva odgovaraju na pozive donatora svojim idejama, a prioriteti i teme se smenjuju u ciklusima. I tako sada imamo navalu projekata o cirkularnoj ekonomiji, energetskoj tranziciji i naravno, projekte na temu klimatskih promena.
Priča se o mitigaciji, adaptaciji na klimatske promene, strategijama, recikliranju, Evropskom zelenog dogovoru, Energetskoj zajednici, o svemu. Skoro o svemu.
Ipak, očigledno je da ekološke mreže ili pokreta na Kosovu još uvek nema. Tu i tamo se organizacije udruže kroz projekte ili potpisavnjem zajedničkih izjava, dok iskrene i bezinteresne saradnje zarad očuvanja prirode, unapređenja životne sredine i zdravije budućnosti baš i nema. Čak ni borba protiv malih hidroelektrana nije niti ustrajala niti povezala organizacije i lokalne inicijative. Priča o malim hidrocentralama se istrošila, lokalni aktivisti su izgubili poverenje i nadu da će do pravde doći, institucije su dokazale svoju nekompetentnost, a organizacije nemogućnost da istinski sarađuju.
U međuvremenu, reke i rečice su pretvorene u kanale za otpadne vode. Najlepši potoci na Šari su stavljeni u cevi. U nacionalnim parkovima godinama nema dovoljno zaposlenih, a voditi nacionalni park zahteva veliki tim i stručnost, transparentnost, finansijsku podršku i posvećenost. Masovno se grade zgrade u kojima niko ne živi. Ogromne količine resursa i energije se ulažu u stanove koji će se koristiti možda mesec dana godišnje. Hiljade vikendica na Brezovici i u Novom Brdu da i ne spominjemo.
Svakog 5. Juna, koji je Svetski dan životne sredine, sadi se drveće. Većina ne preževi, al’ to kao da nije ni bitno. Godinama se organizuju akcije čišćenja reka, parkova, jezera, naselja, a svakog proleća, dok vegetacije ne bukne, Kosovo ne izgleda baš lepo. Decenijama se priča o problemu termoelektrana i zagađenju vazduha, pogotovo u urbanim mestima, al’ svake zime se sve teže diše.
Nešto tu ne štima.
Prošla godina je bila najtoplija od kako su antropogene klimatske promene počele da se dešavaju. Ova godina će najverovatnije biti još toplija, ali nema veze. Klima uređaji rade punom parom, vrata se drže otvorena zarad malo (zagađenog) vazduha i promaje. Neretko se dešava da baš institucije koje promovišu zelene agende i smanjenje emisija staklenih gasova, budu primer loše prakse. Nekada mi se čini da je su ekološki problemi zapravo neiscrpan resurs za strategije, planove i projekte, akcije i kampanje…
Ali, ipak, ne može ovo ovako zauvek da traje.
Ponekad je u ovom instant svetu potrebno i korisno zastati, pa se preispitati. Preispitati se individualno, pa u porodici, komšiluku i organizaciji, firmi ili instituciji. Kažu da je najlakše deci objasniti i usaditi ekološke vrednosti, i da sa starijima nema vajde raditi na ovim temema, kao da odrasli ne mogu svojim glavama da razmišljaju. Odrasli sami sebe potcenjuju, a možda im (nam) je to samo izgovor da se ne bismo previše menjali i odricali svakodnevnog komfora konzumiranja.
Radikalne promene su potrebne na svim nivoima. Ne može se sistem menjati, bez da se menjaju ljudi i njihova svest. Džaba projekti i strategije, ako nastavimo bezobzirno da konzumiramo i trošimo sve, pa i sam život.
Rešenja za ekološke probleme postoje. Ne treba izmišljati ‘novu toplu zelenu vodu’. Hipotetički je moguće na Kosovu rešiti većinu ekoloških problema, izgraditi sistem vrednosti u koji je ugrađen ekocentričan pristup (dolazi od grčke reči oikos - dom, domaćinstvo) i očuvati područja pod zaštitom, pa čak i povećati njihovu površinu. Za to je potrebna hrabrost, trezvenost i zajedništvo.
Strateške i političke odluke se moraju donositi u korist prirode, životne sredine i budućih generacija. Ekološke organizacije bi se trebale udružiti, rešiti se antropocentričnih stavova, kompetitivnih pristupa i podele na bazi nacionalnosti ili etničke pripadnosti. Trebali bi(smo) i da budemo primer onoga što zastupamo i za šta se zalažemo. Možda je već postala otrcana fraza da životna sredina, pa ni klimatski ekstremi, ne poznaju ni granice, ni nacionalnosti, ni religije… Možda će se bogate zemlje lakše prilagoditi ekstremnim uslovima u određenim situacijama, al’ možda ćemo i mi siromašniji, bolje proći, jer još uvek ima ljudi koji gaje svoju hranu (za sebe i za druge), koji čuvaju šume, štede energiju i vodu, neguju komšijske odnose i ne vrednuju sve kroz novac.
Naš svakodnevni odnos prema ŽIVOTnoj sredini utiče na uslove u kojima ćemo živeti. Sve se to zbraja u zajednički bilans. Itekako ima veze koliko vode trošimo, kakav deterdžent koristimo, da li bacamo organski otpad sa svim ostalim, grejemo li se previše, ili pak trošimo struje više nego što je potrebno. Ima veze i kakvu hranu kupujemo, odakle je došla, koliko je putovala, čime je tretirana, u koliko plastike je upakovana i ko ju je proizveo. Ime veze i koliko mesa i mlečnih proizvoda koristimo u ishrani i odakle oni dolaze. Mlečna i mesna industrija su među najvećim uzročnicima emisije gasova staklene bašte (oko 15%), a svaka promena u ishrani značajno utiče na individualni ekološki otisak.
Na kraju, umesto kratkoročnih planova i površnih rešenja, mogli bismo se ugledati na pleme Irokeza i njihov princip sedam generacija. Svaka njihova odluka se donosi tako da za barem narednih sedam generacija ostave što bolje uslove. Ne moramo možda sedam, ali kada bismo razmišljali o barem naredne tri generacije, mnogo toga bi danas drugačije izgledalo, mirisalo, zračilo i teklo.
I ipak, nemojte uzeti plastičnu kesu u prodavnici (iako je bilo najavljeno da će se one plaćati, i dalje se u većini prodavnica besplatno sve pakuje u njih). Svakodnevne male akcije i reakcije su odraz naših principa i uverenje, pa tako i prihvatanje odnosno ne prihvatanje plastične kese ima svoj značaj, pored činjenica da će ta kesa sačekati nekoliko budućih generacija. Plastična kesa je simbol budućnosti u koju verujete i kojoj se nadate za vas i buduće generacije. Što više nas razume problem koji plastična kesa predstavlja i počne da nosi svoji torbe, lakše ćemo se povezati i prepoznati na vrednosnom nivou i udružiti u borbi za zdraviju i normalniju budućnost onih koji dolaze posle nas. Pred nama su vrlo teške, tople, sušne, puno ekstrema i nepredvidive godine.
Nek su nam i Zemlja i Nebo u pomoći…
Helena Poučki, jun 2024. godine
