Albansko-srpski sukob nema religijsku dimenziju. On je isključivo sekularan. Međutim, politički lideri su često manipulisali i potpuno preuzeli religijsku misao i religijske institucije, kako bi unapredili svoje političke ciljeve, potkopavajući verodostojnost religije kao autonomnog i benignog entiteta. Religija nije direktno promovisala sukob na Kosovu, ali nije delovala ni kao izvor mira. Glasovi srpskih i albanskih religija koji promovišu mir i pomirenje su retki. Uprkos ovim nedostacima, verske institucije bi mogle da igraju značajnu ulogu u promovisanju etničkog pomirenja između Srba i Albanaca na Kosovu, što je proces koji bi, istovremeno, dopunio lokalne i međunarodne sekularne napore da se uspostavi trajni mir između Kosova i Srbije. Veza koja postoji između religije i Albanaca je slaba. Za razliku od Srba, Albanci su podeljeni na tri religije: muslimansku, katoličku i pravoslavnu. Muslimani, koji čine ogromnu većinu, takođe su podeljeni u dve grupe: sunite i derviše. Imajući u vidu ove podele, religija nije mogla da igra objedinjujuću ulogu u albanskom društvu, tako da ona nije bila relevantan faktor u albanskom nacionalnom razvoju. Čak i islam, kao dominantna vera, nije uspeo da prodre u albansko društvo izvan ritualnog posmatranja. Albanski nacionalistički pokreti su, takođe, obeshrabrili predanost islamu, smatrajući ga nametnutim stranim uticajem. Nacionalni ideolozi su propagirali neku vrstu 'građanske religije', koja je sadržana u čuvenom nacionalističkom stihu Paška Vase, 'vera Albanaca je albanizam'. Ni islamski lideri, ni islamska teologija nisu igrali ulogu u političkoj mobilizaciji Kosova. Muslimanski lideri nisu podržavali, niti učestvovali u raznim albanskim nacionalističkim pokretima u Jugoslaviji i nisu igrali nikakvu ulogu u nacionalnoj mobilizaciji devedesetih. U albanskom društvu dominira umerena, nepolitička verzija islama, pomešana s kulturnim tradicijama. Posleratni napori različitih islamskih fundamentalističkih organizacija da šire ekstremniju verziju islama bili su kratkotrajni. Religija i Srbi imaju mnogo jaču vezu. Pravoslavlje je važna komponenta srpskog nacionalnog identiteta. Srpska pravoslavna crkva, za razliku od džamije, postojala je kao institucija i igrala je istorijsku ulogu u definisanju srpskog identiteta. Smatra se i autentičnom srpskom institucijom. Crkva ima značajan politički uticaj, posebno na pitanje Kosova. Sedište srpske patrijaršije nalazi se na Kosovu, tako da su verske strasti i dalje glavni faktor u odbacivanju kosovske državnosti od strane Srbije. Dok albanski nacionalizam islam smatra stranim uticajem, srpski nacionalizam pravoslavlje smatra vrednim nacionalnim elementom. Mada ni Srbi, ni Albanci nemaju visok nivo verskih uverenja i pripadnosti, verske organizacije i dalje mogu igrati ulogu u promovisanju pomirenja između dva, ranije zaraćena, društva. Religija može poslužiti kao izvor vrednosti za suočavanje sa predrasudama i nesporazumima, promovisanje tolerancije i postavljanje novih društvenih normi i standarda za multietnički suživot. Verske vođe mogu koristiti religioznu ideologiju i razmišljanje kao sredstvo za legitimaciju pomirenja i opraštanja. Za razliku od političara, čini se da se verski lideri više vode javnim interesom, nego ličnim profitom, te stoga imaju više legitimiteta za rešavanje osetljivih pitanja. Kroz neformalne interakcije sa pripadnicima obe etničke zajednice - verskim, političkim i civilnim društvom - oni mogu pomoći da se ponovo uspostave relativno poštovani predratni odnosi koji su postojali između Srba i Albanaca. Rat je poremetio mnoge društvene mreže koje su postojale godinama. Društveni dijalog bi, istovremeno, poboljšao ugled religije u javnosti. Albanci i dalje doživljavaju Srpsku pravoslavnu crkvu kao izvor mržnje, a ni Srbi ne gledaju na islam prijateljski. Brojne džamije i crkve su bile meta tokom i nakon rata. Pozivajući se na vrednosti empatije, opraštanja i nenasilja, verske vođe bi mogle da pomognu u oblikovanju rasprave o pomirenju. Ove vrednosti su jednako važne u postkonfliktnom etničkom pomirenju, kao i u religijskoj praksi. Lideri bi ove vrednosti mogli dovesti iz religiozne u društvenu i političku arenu. Društveni dijalog zasnovan na ovim vrednostima mogao bi pomoći u menjanju javnih mišljenja i stavova i, na kraju, doprineti prekidu etničkog kruga mržnje, u kojem su albanska i srpska društva decenijama zarobljena. Pristup lidera ne bi nužno trebalo da obuhvata redefinisanje prošlosti, ili usaglašavanje zajedničkih tumačenja, već pronalaženje načina za zajednički život, sa svim ovim razlikama i, na kraju, okretanje od slepih ulica etničke politike - nešto što sekularni napori nisu uspeli da postignu. Sekularni mirovni napori, usredsređeni na dijalog u Briselu, nisu bili uspešni u postizanju pomirenja, iako su rešili niz važnih praktičnih pitanja. Politički dijalog pojačao je etničke razlike i oživeo stare mitove. Albansko i srpsko društvo i njihovi lideri sada se, kao i pre dvadeset godina, čine isto tako nespremnim da preduzmu hrabre korake ka istinskom i održivom pomirenju. Mitovi i predrasude nastavljaju da oblikuju srpsko-albanske odnose. Albanski islam i srpsko pravoslavlje poštuju razdvajanje religije i države i predani su demokratskim vrednostima. Pored promovisanja pomirenja, oni bi takođe mogli da igraju ulogu u demokratizaciji: na primer, ako se suprotstave korupciji. Ubrzo nakon sukoba, ratnim liderima je počelo da se dopada bogatstvo, i jedini način na koji su umeli da dođu do njega bilo je zauzimanje države. Ovi ratni lideri su se pretvorili u političare koji su pobedili na izborima putem kampanja zastrašivanja, pokroviteljstva i direktne krađe. Verski lideri ne moraju biti samo posmatrači.
